U psihoanalizi narcizam označava poseban oblik usmerenosti libida na sopstveno „Ja“ (ego), umesto na spoljne objekte (druge ljude).
Evo kako se razvijala i koristi se definicija:
• Sigmund Frojd je prvi sistematski uveo pojam (1914. u tekstu O narcizmu). On razlikuje:
• Primarni narcizam – rano detinjstvo kada je sva libidinalna energija vezana za sopstveno telo i ego, pre nego što dete formira odnos prema objektima.
• Sekundarni narcizam – kasnije povlačenje libida sa objekata nazad u ego (na primer u psihozama, megalomaniji ili kod teških povreda realnosti).
• Narcizam je, dakle, libidinalno investiranje u vlastiti ego – samoljublje, ali ne u uobičajenom smislu, već kao strukturalni fenomen psihe.
• Kasniji psihoanalitičari (npr. Kohut, Kernberg) dali su šira tumačenja:
• Kohut je video narcizam kao razvojnu fazu u kojoj dete treba da dobije potvrdu i odobravanje od „self-objekata“ (važnih drugih). Ako to izostane, nastaje patološki narcizam.
• Kernberg je naglašavao patološke oblike narcizma povezane sa poremećajem ličnosti, grandioznim selfom i deficitima u objektnoj vezi.
Psihoanalitička definicija narcizma je koncentracija libida na sopstveni ego, koja u zdravom razvoju ima svoju funkciju, a u patološkom obliku vodi ka grandioznosti, povlačenju libida iz realnih odnosa i teškoćama u ljubavi i empatiji.
Frojd: Narcizam je bio prvenstveno vezan za raspodelu libida između ega i objekata. Međutim, već kod Frojda postoji naznaka da narcizam može nastati kao reakcija na frustraciju objekta (npr. povlačenje libida sa objekta nazad u ego).
Teorija objektnih odnosa (Melanie Klein, Winnicott, Fairbairn): Ovde se naglašava da se razvoj selfa odvija u odnosu sa objektom (majkom, primarnim negovateljem). Ako je objekat nepouzdan, odbacujući ili preplavljujući, dete se može povući u narcističnu poziciju kao odbranu od zavisnosti i od bola koji zavisnost nosi.
Narcizam tu postaje način da se „ne treba niko“ – iluzija samodovoljnosti.
Heinz Kohut : Narcizam je normalna razvojna faza, ali ako objekti (self-objekti) ne pružaju dovoljno empatije i potvrde,ogkedanja i idealizacije, dete razvija patološki narcizam.
I kod njega se narcistični poremećaj može shvatiti kao odbrana od razočaranja u objekt.
• Otto Kernberg: Grandiozni narcistički self nastaje upravo kao odbrana od primarne zavisnosti od objekata, ali i od intenzivne zavisti i agresije prema njima. Narcizam je tako „lažni sistem samoodržanja“ umesto realnog odnosa sa drugima.
Vidimo da u nekoliko psihoanalitičkih škola postoji stav da narcizam može biti odgovor (odbrana) na ranu zavisnost od objekta i na bol koji ta zavisnost nosi.
