Statut i etički kodeks

ETIČKI KODEKS CENTRA ZA PSIHODINAMSKU PSIHOTERAPIJU SRBIJE (CPDPS)

Etički kodeks Centra za psihodinamsku psihoterapiju Srbije (CPDPS) čini skup etičkih principa koji se primenjuju u psihoterapijskoj praksi. Praksa psihoterapije odvija se pod visoko preciziranim skupom uslova i okolnosti zbog kojih je neophodno razviti smernice za zaštitu klijenta, interesa treće strane i psihoterapeuta. Stoga je neophodno održavati eksplicitni i zajednički dogovoreni skup standarda koji pojašnjavaju odgovornosti i prava klijenta i psihoterapeuta u ovom aranžmanu, kao i formalni i rutinski metod za saopštavanje tih standarda osobama koje planiraju da se bave psihoterapijom.

Prihvtanje Etičkog kodeksa presudno je za kompetentnost u oblasti etike i zahtevaju aktivan, promišljen i kreativan pristup u ispunjavanju etičkih odgovornosti psihoterapeuta. Svi članovi Centra za psihodinamasku psihoterapiju Srbije (CPDPS) prihvataju da psihoterapeutska praksa zahteva odgovornost i etički principi koji slede obavezujući su za sve članove. 

CILj

Etički kodeks Centra za psihodinamasku psihoterapiju Srbije (CPDPS) ima više ciljeva: 

1. da poveća svest psihoterapeuta i njegovo razmišljanje o etici (o vrednostima i principima kao i o normama i zabranama); 
2. regulisanje neodgovarajućeg ponašanja (da zaštiti klijente od neetičke primene psihoterapije od strane psihoterapeuta i onih koji se obučavaju); 
3. unapređenje optimalnog ponašanja (postavljanje standarda za svoje članove); 
4. osnov za podnošenje pritužbe. 

PSIHOTERAPEUTSKA DISCIPLINA I PROFESIJA 

Psihoterapija je naučna i primenjena disciplina, a takođe i posebna profesija koja pomaže klijentima u njihovom prepoznavanju i rešavanju problema. Specifičnost psihoterapije proizlazi, iz toga što se psihoterapija bavi čovekovim životom što, samo po sebi, nosi veliku odgovornost. 

U okviru psihoterapije kao profesije za pružanje pomoći, etički principi treba da pokriju mnoge oblasti kako bi uticale na etičko ponašanje. 

Psihoterapeuti se često u svojoj praksi suočavaju sa situacijama koje zahtevaju donošenje etičkih odluka. 

Izazov profesionalnog rada znači da će psihoterapeuti neizbežno imati situacije u kojima će morati da odgovore na neočekivane poteškoće koje zahtevaju donošenje profesionalnih sudova u okolnostima koje se mogu stalno menjati i koje zahtevaju rešavanje etičkih dilema. Često im nedostaje vreme i iskustvo da se u konkretnoj situaciji rada sa klijentom suoče sa etičkim dilemama, što može imati za posledicu da ih i ne reše na konstruktivan način.

Vršeći svoju profesiju psihoterapeuti su podložni etičkim principima u sledećim oblastima: 

1. Odgovornost 

2. Profesionalna kompetencija i usavršavanje 

3. Poverljivost 

4. Dobrobit klijenta 

5. Profesionalni odnosi 

6. Javne izjave 

7. Pravo na jasnu i istinitu informaciju 

8. Tehnike procene 

9. Istraživanje u oblasti psihoterapije i 

10. Konkretne zabrane 

1. ODGOVORNOST 

1. Prilikom pružanja usluga, psihoterapeuti se drže najviših standarda svoje profesije, oni prihvataju odgovornost za posledice svojih postupaka i prakse i biraju ponašanje uzimajući u obzir široki spektar faktora, koji se odnose na klijente, sebe, edukante, kolege i okruženja/zajednice kao celine.
2. Pre nego što klijent započne psihoterapiju, psihoterapeut mora pouzdano da utvrdi da su uzroci stanja klijenta isključivo ili pretežno psihološke prirode kao i da su podložni promenama putem psihoterapije. Istovremeno treba da proceni sposobnost klijenta za psihoterapiju, odnosno da utvrdi eventualne kontraindikacije za primenu psihoterapije.
3. Prema klijentima psihoterapeut pokazuje poštovanje prema njihovoj autonomiji, poštuje jednakost, izbegava nepravednu diskriminaciju, vrednuje različitost i osigurava inkluziju za sve klijente.
4. Psihoterapeuti nastoje da obezbede da se njihove usluge koriste na odgovarajući način. Poverljivost klijenata se mora poštovati, štititi i čuvati.
5. Psihoterapeuti pokazuju etičko ponašanje, integritet i profesionalizam u interakciji sa kolegama psihoterapeutima i sa članovima drugih stručnih disciplina (psihijatri, psiholozi, socijalni radnici i dr.). 
6. Psihoterapeuti imaju odgovornost da pokušaju da spreče iskrivljavanje, zloupotrebu ili potiskivanje njihovih nalaza od strane institucije ili agencije kod koje su zaposleni. 
7. Lični i moralni kvaliteti su internalizovane vrednosti koje oblikuju način na koji psihoterapeut radi i kako funkcioniše u profesionalnoj, porodičnoj i široj socijalnoj sredini. Visok nivo kompatibilnosti između ličnih i profesionalnih moralnih kvaliteta utiče na integritet ličnosti psihoterapeuta. 
8. Kompetentnost psihoterapeuta za bavljenje psihoterapijom se može posmatrati kao etička i pravna odgovornost. Psihoterapeut treba da poseduje intelektualne i emocionlane kompetencije da bi mogao da se bavi psihoterapijom. Dokazi o kompetentnosti psihoterapeuta podrazumevaju formalno obrazovanje psihoterapeuta, kao i profesionalnu obuku i superviziju. 
9. Psihoterapeuti ograničavaju svoju praksu psihoterapije u okviru svoje stručne kompetencije i profesionalnog iskustva i poštuju granice svoje kompetencije u svim svojim profesionalnim aktivnostima. 

2. PROFESIONALNA KOMPETENCIJA I USAVRŠAVANjE 

1. Psihoterapeutsku delatnost obavlja psihoterapeut. Psihoterapeutsku delatnost može takođe obavljati i psihoterapeut pod supervizijom, uz konstantni nadzor psihoterapeuta supervizora. 
2. Pravo na obavljanje psihoterapeutske delatnosti stiče se upisom u imenik psihoterapeuta, odnosno upisom u registar psihoterapeuta pod supervizijom.
3. Psihoterapeuti su članovi udruženja svojih psihoterapijskih modaliteta za šta poseduju odgovorajuće sertifikate.
4. Psihoterapeuti obavljaju psihoterapijsku praksu u granicama svojih nadležnosti i koriste samo one pristupe u radu u okviru svog modaliteta koji ispunjava određene profesionalne standarde.
5. Psihoterapeuti koji rade u privatnoj praksi imaju istu profesionalnu odgovornost kao i psihoterapeuti koji rade u državnim instituciajama.
6. Psihoterapeuti tačno prezentuju svoju kompetenciju, obrazovanje, obuku i iskustvo. Oni navode kao dokaz svog obrazovanja i profesionalne obuke samo one kvalifikacije i diplome koje su stečene na priznatim obrazovnim institucijama ili onim koje priznaje EAP. Oni obezbeđuju da na pravi način zadovolje minimalne profesionalne standarde koje je propisala EAP, relevantne kriterijume nacionalne organizacije i kriterijume relevantne evropske organizacije za akreditaciju za modalitet ili metod za koji one postoje. Oni poštuju druge izvore obrazovanja obuke i iskustvo koje su stekli. 
7. Od psihoterapeuta se zahteva stalna profesionalna edukacija, profesionalno usavršavanje i supervizija za one oblasti i metode za koje su sertifikovani kako bi se svojom profesijom bavili na stručan i etičan način. Postoji potreba za kontinuiranim obrazovanjem i praćenjem stručne literature (stručni časopisi, knjige i/ili pouzdani elektronski izvori) radi ažuriranja znanja i veština, kako bi bili u toku sa aktuelnim informacijama iz specijalizovanih oblasti svog rada. Takođe treba da prate zakone i propise relevantne za njihov rad.
8. Potrebno je da svaki psihoterapeut poštuje granice svoje kompetencije i da ostane unutar njih u svim svojim profesionalnim aktivnostima, upućujući klijente drugom psihoterapeutu kada je to potrebno. 
9. Psihoterapeuti pokazuju etičko ponašanje, integritet i profesionalizam u interakciji sa kolegama u oblasti psihoterapije, psihologije, medicine i drugih oblasti. Poštuju prava i obaveze institucija ili organizacija sa kojima su njihove kolege u vezi. 
10. Pri pojavi neke profesionalne ili etičke dileme, psihoterapeuti mogu tražiti konsultaciju sa kolegama, superviziju ili neke druge dostupne profesionalne resurse kako bi razmotrili najbolji pristup rešavanju etičkog problema.
11. Psihoterapeuti i u profesionalnom i u privatnom životu treba da čuvaju ugled psihoterapijske delatnosti i da nastoje da obezbede da klijenti njihove usluge koriste na standardni profesionalni način. 
12. Psihoterapeut u javnim nastupima treba da deluje na način koji podržava reputaciju psihoterapije i promoviše poverenje javnosti u psihoterapijsku delatnost, kao i u psihoterapeuta, uključujući i ponašanje van njegovog profesionalnog života.

3. POVERLjIVOST 

1. Poverljivost je obaveza čuvanja tajne koja proizilazi iz uspostavljanja profesionalnog odnosa koji psihoterapeuti razvijaju sa svojim klijentima. Psihoterapeut je dužan da, čuva kao profesionalnu tajnu, sve što mu je klijent poverio u njegovom svojstvu psihoterapeuta i da stoji u unutrašnjoj vezi sa psihoterapeutevim profesionalnim radom.
2. Poverljiva informacija koju klijent daje svom psihoterapeutu predstavlja vlasništvo klijenta i ne treba da bude otkrivena trećem licu, pa ni članovima njegove porodice, bliskim prijateljima i srodnicima klijenta, osim ukoliko psihoterapeut proceni da je to neophodno radi zaštite nečije bezbednosti. 
3. Izuzetak od ovog pravila postoji u slučaju kad je reč o maloletnom klijentu, jer je za njegovo lečenje potrebna informisana saglasnost roditelja, usvojioca ili staratelja da bi bila pravno valjana
4. Obaveza čuvanja psihoterapijske tajne nije vremenski ograničena. Pravo klijenta na poverljivost se ne gasi njegovom smrću. Psihoterapeut je dužan da, u punoj meri, čuva psihoterapijsku tajnu i posle smrti svog klijenta. 
5. Psihoterapeuti se drže odredbi vezanih za čuvanje tajne i prilikom čuvanja dokumentacije sa seansi.
6. Psihoterapeut ne sme da koristi informacije sa seanse klijenta bez informisane saglasnosti klijenta ili ovlašćenog predstavnika klijenta (roditelj, staratelj maloletnog deteta), niti da otkriva podatke o klijentu bilo kome drugom osim klijentu ili ovlašćenom zastupniku klijenta (roditelj, staratelj maloletnog deteta), bez pismenog informisanog pristanka klijenta ili ovlašćenog predstavnika klijenta, osim kada postoje okolnosti pod kojima se poverljive informacije mogu otkriti trećoj strani (kada je prikupljanje, korišćenje ili otkrivanje dozvoljeno ili zahtevano zakonom).
7. Prilikom dobijanja informisanog pristanka klijent se mora informisati koji su razlozi u zakonskim granicama za otkrivanje informacija o poverljivosti, kada se u tom slučaju od klijenta traži saglasnost u pisanoj formi da otkrije informacije o sebi, kao i vremenski okvir u kojem će one biti otkrivene. 
8. Zbog prirode psihoterpijskog odnosa, osetljivosti informacija koje se dele između klijenta i psihoterapeuta, kao i zbog posebne težine koju psihoterapijska delatnost pridaje obavezi poverljivosti, razlozi zbog kojih psihoterapeuti mogu biti oslobođeni čuvanja psihoterapijske tajne su sledeći: pristanak ovlašćenog na zahtev klijenta, pretpostavljeni pristanak ovlašćenog, stanje krajnje nužde, odbrana svojih opravdanih interesa i na zahtev sudskih organa. 
9. Psihoterapeut ima pravo da u svrhu psihoterapijske edukacije, supervizije ili iz drugih nastavno-naučnih razloga, otkriva pojedinosti nekog slučaja, ali na takav način da ne sme da postoji mogućnost da se otkrije identitet klijenta. 
10. Prilikom publikovanja prikaza slučajeva u stručnoj psihoterapijskoj literaturi, na predavanjima ili na drugim javnim forumima, psihoterapeut ne sme da koristi informacije sa seanse klijenta bez informisane saglasnosti klijenta ili ovlašćenog predstavnika klijenta (roditelj, staratelj deteta).

4. DOBROBIT KLIJENTA 

1. Odnos psihoterapeut-klijent počiva na reciprocitetu i ima karakteristike ugovornog odnosa zasnovanog na uzajamnim pravima i obavezama i jedne i druge strane. 
2. Svaki klijent ima pravo na slobodan izbor psihoterapeuta, odnosno slobodan izbor različitih psihoterapijskih modaliteta. Klijent ima pravo da sam, ili da u njegovo ime za maloletno dete (roditelji, staratelj, usvojitelj) slobodno odlučuje o pristanku na psihoterapiju.
3. Svaki klijent ima pravo na jasnu i istinitu informaciju dobijenu od psihoterapeuta. Informacije koje se daju klijentima moraju biti činjenično tačne/objektivne i istinite. Bilo kakvo reklamiranje koje je površno ili navodi na pogrešne zaključke je nedopustivo.
4. Svaki klijent treba da bude u primarnom fokusu psihoterapeuta tokom zajedničkog psihoterapijskog procesa. Psihoterapeuti u svom radu vode računa o dobrobiti svojih klijenata sa ciljem da ih zaštite od nebezbedne prakse. Od psihoterapeuta se zahteva da koriste svoju stručnost uzimajući u obzir dostojanstvo klijenta i uvažavajući njegov najbolji interes. 
5. Prema klijentima psihoterapeut pokazuje poštovanje prema njihovoj autonomiji, poštuje jednakost, izbegava nepravednu diskriminaciju, vrednuje različitost i osigurava inkluziju za sve klijente. Psihoterapeut treba da radi u najboljem interesu klijenta, bez obzira na njegovu versku, polnu, rasnu i drugu razliku.
6. Psihoterapeut treba da izbegava dvostruke ili višestruke odnose sa svojim klijentima. Klijenti (sadašnji ili bivši) se ne smeju iskorišćavati ili na bilo koji način zloupotrebljavati, uključujući emocionalno, seksualno ili finansijski.
7. Psihoterapeuti se u informisanom pristanku klijenta obavezuju da će čuvati njihovu dokumentaciju, čak i ukoliko dođe do neočekivanog prekida njihove psihoterapije zbog smrti ili onesposobljenosti klijenta ili psihoterapeuta.
8. Na početku psihoterapije potrebno je da klijent utvrdi finansijska pravila po kojima će se sprovoditi psihoterapija koji štite najbolje interese klijenata, studenata, lica u obuci ili učesnika u istraživanju.
9. Svaki profesionalni ili lični interes koji je u suprotnosti sa interesom klijenta najpre će biti pažljivo razmotren sa klijentom, a zatim u konsultaciji sa nezavisnim iskusnim kolegom ili supervizorom.
10. Kada dođe do konflikta interesa između klijenata i institucije koja zapošljava psihoterapeute, psihoterapeuti jasno naznačavaju prirodu i smer svoje lojalnosti i odgovornosti i izveštavaju sve strane o svojim etičkim dužnostima i preduzimaju odgovarajuće radnje
11. Psihoterapeut može da prekine psihoterapiju svog klijenta, osim kad zdravstveno stanje klijenta zahteva neophodnu i hitnu medicinsku pomoć, a to je u slučaju kada njegov klijent preti da će izvršiti suicid/homicid, ili ukoliko dođe do akutne psihotične dekompenzacije koje zahtevaju hitan prijem na bolničko lečenje. 
12. Psihoterapeuti okončavaju klinički ili savetodavni odnos čim postane jasno da klijent nema koristi od njega ili kada god klijent to zahteva. Pri tom, pružaju pomoć klijentu da pronađe alternativne izvore pomoći. 
13. Kada psihoterapeut pristane da pruži usluge klijentu na zahtev trećeg lica psihoterapeut preuzima na sebe odgovornost da objasni prirodu relacija svim stranama kojih se to tiče. 
14. Psihoterapeut treba da održava sopstveno fizičko i psihičko zdravlje na nivou koji mu omogućava da efikasno radi sa svojim klijentima na način koji će zadovoljiti profesionalne standarde, a sa ciljem da njihovi lični problemi ne dovedu do neadekvatnog postupanja ili naškode klijentu, kolegi, studentu ili učesniku istraživanja. U trenutku kada postanu svesni svojih ličnih problema, oni bi trebalo da potraže kompetentnu profesionalnu pomoć radi utvrđivanja da li treba da suspenduju, okončaju ili ograniče obim svojih profesionalnih aktivnosti. 

5. PROFESIONALNI ODNOS 

1. Psihoterapeuti postupaju sa dužnim poštovanjem prema kolegama iz oblasti psihijatrije, psihologije i drugih srodnih oblasti. Oni poštuju prava i obaveze državnih i privatnih institucija ili organizacija u kojima njihove kolege rade, i poštuju oblasti kompetencije srodnih profesija kolega sa kojima sarađuju.
2. Saradnja sa kolegama psihoterapeutima je u interesu ne samo pružanja uzajamne profesionalne podrške već i u intersu unapređenja zdravlja klijenata. Profesionalni odnosi bi trebalo da se odvijaju u duhu međusobnog kolegijalnog poštovanja, ljubaznosti i uljudnosti, čak i kada međusobno imaju različite stavove o pristupu lečenja u odnosu na modalitet koji primenjuju. 
3. Psihoterapeuti prihvataju oblasti kompetencije srodnih profesija. Oni koriste u punoj meri sve profesionalne, tehničke i administrativne resurse koji služe najboljim interesima klijenata. Odsustvo formalnih veza sa profesionalcima iz druge oblasti ne oslobađa psihoterapeute odgovornosti da obezbede svojim klijentima najbolju profesionalnu uslugu niti ih oslobađa obaveze da predviđaju i budu marljivi i taktični u pribavljanju komplementarne ili pribavljanje alternativne pomoći koja je neophodna. 
4. Ukoliko klijent dobije slične usluge od drugog profesionalca, psihoterapeut pažljivo razmatra taj profesionalni odnos i postupa sa oprezom i osetljivošću, kako sa obzirom na terapeutska pitanja tako i na dobrobit klijenta. Psihoterapeut razmatra ovo pitanje sa klijentom kako bi na minimum sveo rizik od zabune i konflikta i traži gde je to moguće da održava jasan i saglasan odnos sa drugim angažovanim profesionalcima.
5. Ukoliko postoji potreba za konsultacijom sa kolegama o klijentima, ona treba da bude profesionalna i samim tim svrsishodna, sa poštovanjem i u skladu sa informisanim pristankom klijenta. Kad psihoterapeut zatraži stručni savet ili pomoć, drugi psihoterapeut će mu je pružiti nesebično i prema svom najboljem znanju, u korist klijenta. 
6. U skladu sa tradicijom psihoterapije, psihoterapeuti supervizori i treneri su dužni da polaznicima (edukanti) prenose znanja i veštine svog psihoterapijskog modaliteta (naučno priznata škola psihoterapije) u okviru edukacije organizovane u okviru tog psihoterapijskog modaliteta. Sa edukantima uspostavljaju odnose međusobnog poštovanja i podržavaju ih u učenju, u profesionalnom sazrevanju, promovišu i podržavaju njihovo angažovanje u naučnim aktivnostima.
7. Tokom teorijske ili praktične edukacije, supervizije i lične (didaktičke) analize psihoterapeuti se u radu pridržavaju dobre etičke prakse. Psihoterapeuti poštuju poverljivost dobijenih informacija o edukantima psihoterapije, uz bezbednost čuvanja ovih informacija. Ne iskorišćavaju svoje profesionalne relacije sa edukantima, izbegavaju dvostruke i višestruki odnose, ne upuštaju se u seksualne odnose, niti u seksualno uznemiravanje sa aktuelnim ili bivšim edukantima.
8. Ukoliko postoji međusobno neslaganje psihoterapeuta sa kolegama u mišljenju, ono ne sme voditi kršenju principa kolegijalnosti i međusobnog poštovanja. Kada psihoterapeuti imaju ozbiljnu sumnju u vezi sa neetičkim ponašanjem svog kolege, potrebno je da se s poštovanjem pozabave njegovim problemom i kada je to izvodljivo i prikladno, ponude mu neformalno rešenje za dati problem. Kada neformalno rešenje nije prikladno, legalno ili izvodljivo, tada psihoterapeuti treba da prijave ovaj slučaj neetičkog ponašanja svog kolege relevantnom etičkom odboru. 

6. JAVNE IZJAVE 

1. Psihoterapeut u javnim nastupima treba da deluje na način koji podržava reputaciju psihoterapije i promoviše poverenje javnosti u psihoterapijsku delatnost, kao i u psihoterapeuta, uključujući i ponašanje van njegovog profesionalnog života.
2. Kada najavljuju ili reklamiraju profesionalne usluge, psihoterapeuti mogu da navedu sledeće informacije kako bi opisali davaoca usluga: ime, najvišu relevantnu akademsku diplomu ili sertifikat o obuci stečen u akreditovanoj instituciji, datum i tip ECP akreditacije, članstvo u psihoterapeutskim organizacijama i za profesiju relevantnim telima, adresu, telefonski broj, radno vreme, kratak spisak psiholoških usluga koje pružaju, adekvatnu prezentaciju novčanih nadoknada, strane jezike koje govore, politiku vezanu za osiguranje ili plaćanje od trećeg lica i druge kratke i relevantne informacije. Dodatne informacije koje su relevantne ili važne za klijenta mogu se, ukoliko to nije zabranjeno, uvrstiti pod druge odredbe ovih etičkih principa. 
3. Psihoterapeut prihvata dužnost da koriguje druge koji predstavljaju njegove profesionalne kvalifikacije ili asocijaciju vezanu za proizvode ili usluge na način koji nije u skladu sa ovim smernicama. 
4. Individualne dijagnostičke i terapeutske usluge pružaju se samo u kontekstu psihoterapeutskog odnosa. Kada se daju lični saveti putem javnih predavanja ili demonstracija, novinskih članaka, radio ili televizijskih programa, ili drugih elektronskih medija, psihoterapeut koristi najaktuelnije relevantne podatke i profesionalno rasuđuje na najvišem nivou. 
5. Psihoterapeuti imaju društveni uticaj i stoga imaju obavezu da pažljivo razmotre svoje ponašanje u javnim istupanjima. Pri prikazivanju svojih slučajeva mora da vode računa o poverljivosti, pri tom treba da se iznose samo tačne informacije, bez senzacionalizma. 
6. Kod korištenja društvenih mreža i drugih elektronskih medija treba slediti etičke principe koji se mogu primeniti i za oglašavanje, sa posebnom pažnjom na poverljivost. Uvek treba imati na umu da sadržaj materijala koji pluta po sajber prostoru nije uvek pouzdan ili se može pogrešno primeniti, tj. može doći do zabune 
7. U javnim nastupima, psihoterapeuti pružaju svoje usluge, proizvode i publikacije pošteno i tačno, izbegavajući pogrešna tumačenja usled senzacionalizma, preterivanja ili površnosti. Psihoterapeuti su vođeni primarnom dužnošću da pomognu javnosti da dolazi do sudova, mišljenja i izbora na osnovu informacija. 
8. Javne najave i reklame predavanja (radionice), kursa za obuku u kome se nude profesionalne usluge treba da daju jasnu informaciju o svrsi i jasan opis iskustva ili obuke koja se pruža, i treba da budu dostupne pre započinjanja rada grupe, ili davanja usluga. Jasno se navode novčane naknade i sve druge ugovorne obaveze koje slušaoci treba da prihvate pre uzimanja učešća. 
9. Psihoterapeuti se staraju da izjave u katalozima i rezimeima kurseva budu tačne i da ne dovode u zabludu, posebno u smislu tema koje su pokrivene, osnova za evaluaciju progresa i prirodu iskustva koje se stiče na kursu. Najave, brošure ili reklame koji opisuju radionice, seminare ili druge edukativne programe tačno opisuju publiku kojoj je dati program namenjen kao i kriterijume za izbor, obrazovne ciljeve i prirodu materijala koji se pokriva. Ove najave takođe na adekvatan način predstavljaju obrazovanje, obuku i iskustvo psihoterapeuta koji izvode program. 
10. Psihoterapeuti koji su angažovani na razvoju ili promociji psihoterapeutskih tehnika, proizvoda, knjiga ili drugih sličnih stvari koje su predmet komercijalne prodaje, čine razumne napore da obezbede da najave i reklame budu prezentirane na profesionalan, naučno prihvatljiv, etičan i faktički informativan način. Pri tom treba voditi računa da je neetička zloupotreba medija u zamenu za publicitet i reklamu.

7. PRAVO NA JASNU I ISTINITU INFORMACIJU 

Na početku psihoterapeutskog tretmana, od psihoterapeuta se traži da skrenu pažnju klijentima na njihova prava, sa posebnim akcentom na sledeće: na psihoterapeutsku metodu koja se koristi, na trajanje i obim terapeutske relacije, na  finansijske uslove tretmana, pitanje poverljivosti, i postupak podnošenja žalbi. 

Klijentu treba dati mogućnost da odluči da li želi da uđe u psihoterapiju i, ako to želi, sa kim. Informacije koje se daju klijentima moraju biti činjenično tačne/objektivne i istinite. Bilo kakvo reklamiranje koje je površno ili navodi na pogrešne zaključke je nedopustivo. 

8. TEHNIKE PROCENE 

1. Prilikom razrađivanja, publikovanja i primene psihoterapeutskih ili psiholoških tehnika procene, psihoterapeuti maksimalno nastoje da unaprede dobrobit i najbolje interese klijenta. Oni ih čuvaju od zloupotrebe rezultata procene. Oni poštuju pravo klijenta da zna rezultate, tumačenja koja su data, kao i osnove za zaključke i preporuke. Psihoterapeuti daju sve od sebe da sačuvaju bezbednost testova i drugih tehnika procene u granicama svojih zakonskih ovlašćenja. Oni teže da osiguraju adekvatno korišćenje tehnika od strane drugih. 
2. Prilikom korišćenja tehnika procene, psihoterapeuti poštuju pravo klijenata da dobiju potpuna objašnjenja o prirodi i svrsi tehnika na jeziku koji klijenti mogu razumeti, izuzev ukoliko je unapred dogovoreno da se ovo pravo eksplicitno izuzima. Kada objašnjenja daje neko drugi, psihoterapeuti postavljaju procedure koje obezbeđuju adekvatnost ovih objašnjenja. 
3. Psihoterapeuti odgovorni za donošenje odluka koje se odnose na pojedince ili politiku zasnovanu na rezultatima testa shvataju psihološka ili edukativna merenja, probleme evaluacije i oglednih istraživanja.
4. Pri izveštavanju o rezultatima procene, psihoterapeuti ukazuju na sve eventualne rezerve koje postoje u pogledu validnosti ili pouzdanosti vezane za okolnosti u kojima se vrši procena ili neadekvatnost normi za lice koje se testira. Psihoterapeuti nastoje da osiguraju da rezultate procena i njihova tumačenja ne zloupotrebe druga lica. 
5. Posebno su važna etička pitanja vezana za korišćenje testova ”uradi sam” koji uključuju nedovoljnu regulativu ili stručni nadzor validnosti testa, uz mogućnost zloupotrebe i greške u samostalnom tumačenju rezultata.

9. ISTRAŽIVANjA U PSIHOTERAPIJI 

1. Istraživanja u psihoterapiji imaju za cilj unapređenje profesionalnog znanja i pružanje dokaza koji su korisni za rad psihoterapeuta sa klijentima.
2. Psihoterapeuti mogu raditi istraživanja sa klijentima samo sa njihovim informisanim pristankom dobijenim pre početka istraživanja, razjašnjavajući prirodu, svrhu i uslove istraživanja u koja su uključeni klijenti. Posebno treba obratiti pažnju na istraživanja u kojima učestvuju određene grupe, kao što su deca i osobe sa posebnim potrebama na način koji ograničava njihovu sposobnost razumevanja i/ili komunikacije zahtevaju posebne postupke zaštite. 
3. Istraživač je takođe odgovoran za etično postupanje prema učesnicima istraživanja od strane saradnika, pomoćnika, studenata i zaposlenih, kao i ukoliko postoje zahtevi da se istraživanja radi interdisciplinarno sa predstavnicima drugih nauka, koji svi imaju istu takvu obavezu.
4. Pri sprovođenju istraživanja u psihoterapiji, mora da se vodi računa o kvalitetu istraživačkog procesa. Opšti princip istraživanja se zasniva na ideji psihoterapeuta kako da se na najbolji način izvrši istraživanje i kasnije kako da se rezultati koji proizilaze iz istraživanja distribuiraju.
5. Kada donese odluku da sprovede istraživanje, psihoterapeut razmatra načine kako da se uradi planirano istraživanje u skladu sa etičkim smernicama za istraživanje. Nakon toga se pristupa istraživanju, primenjujući profesionalne standarde istraživanja na ljudima. Metode istraživanja koje se koriste moraju da budu u skladu sa standardima dobre kliničke prakse, vodeći brigu o dostojanstvu i dobrobiti učesnika istraživanja i očuvanja poverljivosti informacija do kojih se može doći u toku istraživanja. 
6. Pri izlaganju svojih istraživanja u svim vrstama medija, psihoterapeuti moraju da poštuju pravila etičke prakse vezana za društvenu odgovornost, pitanja nadležnosti, vodeći računa o nepovredivosti sukoba interesa i da održavaju imidž svoje profesije u skladu sa opšteprihvaćenim normama društenog ponašanja.

10. KONKRETNE ZABRANE 

1. Uprkos izuzetno ličnoj prirodi sadržaja komunikacije koja se odvija između psihoterapeuta i klijenta njihov odnos nije socijalni odnos, niti se uklapa strogo u okvire rutine poslovnog odnosa. Od strane klijenta se očekuje da terapeut bude profesionalno kompetentan i pouzdan. Iako se željeni ishodi u psihoterapiji ne mogu rutinski garantovati, pretpostavlja se da će psihoterapeut, ako ne može biti klijentu od pomoći, sigurno mu neće naneti nikakve štete. 
2. Etička svest je kontinuiran, aktivan proces koji uključuje stalno preispitivanje. Razumevanje sopstvenih motiva u terapiji jedan je od ciljeva lične terapije psihoterapeuta i čest cilj intervencija supervizije. Etička obaveza psihoterapeuta je da ne čini štetu, održava jasne terapijske granice, ne zlostavlja klijente, preduzima napor i nauči dobru samorefleksiju.
3. U svakodnevnoj praksi psihoterapeuti moraju nužno da se bave sukobima između terapijskih mogućnosti, želja klijenata, sopstvenih, ali i klijentovih ideja i stvarnog sveta. Trenutak aktivne i iskrene samoprocene može psihoterapeutu dati barem opšti osećaj koliko dobro to postiže kroz ove zadatke.
4. Psihoterapeut se suočava sa potrebama koje se ne podupiru sa resursima; vrednosti i odgovornosti koje se sukobljavaju; situacije čije značenje varira u zavisnosti od perspektive i konteksta; ograničenje našeg naučnog razumevanja uslova ili intervencije; socijalna osećanja ili druge reakcije za koje se čini da se blokiraju ili zaobilaze efikasni odgovor.
5. Rešavanje etičkih pitanja kao i kontinuirana etička samorefleksija, bitne su komponente kvalitetne psihoterapijske prakse, što zahteva dobru psihoterapijsku obuku i superviziju.
6. Sledeće zabrane moraju se poštovati: psihoterapeut ne sme seksualno, emocionalno ni finansijski iskorišćavati svog klijenta. Psihoterapeut ne sme obmanjivati svog klijenta. Psihoterapeut ne sme otkriti poverljive informacije koje mu otkrije klijent. Psihoterapeut ne sme da se bavi nikakvom «terapijom» koja je u stvari samo prikrivena policijska mera. Psihoterapeut ne sme dopustiti da se religiozni, nacionalni, rasni, političko-partijski ili društveni stavovi nađu na putu između njegove profesionalne dužnosti i njegovog klijenta. 
7. Psihoterapeut treba da izbegava dvostruke ili višestruke odnose sa svojim klijentima što može negativno da utiče na alijansu sa klijentom.
8. Psihoterapeutima se strogo zabranjuju seksualni odnosi sa klijentima, niti se toleriše upuštanje u seksualno uznemiravanje na radnom mestu, sa kolegama, studentima, supervizorima, klijentima ili dr. Ovo uznemiravanje može biti verbalno putem pisanih komentara seksualnog sadržaja (uključujući, ali ne isključujući) u tekstualnim porukama, fotografijama, ili kroz objavljivanje postova i komentara na veb-sajtovima, Tviter-u ili na drugim platformama, ili putem fizičkog kontakta seksualne prirode. 

11. SMERNICE ZA OBUKU U OBLASTI ETIKE 

Gore navedene etičke smernice primenjuju se na odnos između onog edukatora i lica koje se edukuje na adekvatan način, između kolega, studenata, učesnika u istraživanju i članova društva. Psihoterapeuti su u potpunosti obavešteni o Etičkim principima EAP. Psihoterapeuti su u potpunosti obavešteni o Etičkom kodeksu svog nacionalnog udruženja i obavezni su da ga poštuju. Praćenje najnovijih standarda u oblasti etike je odgovornost svih članova udruženja. Nacionalno udruženje redovno će organizovati seminare o etici.